DOPING U SPORTU

PREVISOKA CENA USPEHA

Uzimanjem dopinga sportisti smanjuju nervnu napetost, povećavaju mišićnu snagu i masu, otklanjaju umor, brže se oporavljaju od povreda i bolesti, gube na težini, a sve to čak i po cenu sopstvenog zdravlja

 

Dugo već u sportu nije važno samo učestvovati već i pobediti i biti najbolji po svaku cenu. Mnogo se u poslednje vreme govori o dopingu u sportu. Setimo se ruske olimpijske reprezentacije, pa teniserke Marije Šarapove, kojoj je u krvi pronađen meldonijum, našeg Viktora Troickog, koji je takođe bio suspendovan...

Šta je doping i šta je to što vrhunske sportiste nagoni da ga koriste? Da li želja da se bude najbolji uvek i u svakom trenutku, da li su u pitanju finansijske i materijalne nagrade, da li se radi o pritisku društva, medija, prijatelja, porodice, navijača na sportistu da uvek ostvaruje najbolje rezultate ili je u pitanju sam karakter sportiste? Često se nedozvoljene supstance uzimaju i iz neznanja jer su, na primer, mnogi lekovi protiv prehlade na listi nedozvoljenih supstanci za sportiste.

U pozadini sporta stoji veliki novac zbog koga mladi sportisti stavljaju čast, ugled i karijeru na kocku. Sport sam po sebi predstavlja fer borbu, etiku, poštovanje sebe i protivnika, posvećenost, timski rad i još mnogo toga. Upotreba dopinga je suprotnost svemu što sport jeste, a problem dopinga je veliki jer je u pitanju neetičko ugrožavanje zdravlja sportista zarad koristi.

ISTORIJA NEDOZVOLJENIH MANIPULACIJA NA SPORTISTIMA

U svetu sporta zabeležen je veliki broj aferaod kojih je možda najstrašnija ona o planskom sprovođenju dopinga sportista koju je sprovodila vlada Demokratske Republike Nemačke. Prema državnoj zapovesti, sportistima su davana stimulativna sredstva (steroidi) da bi se dokazala nadmoć arijevske rase. Glavni akteri te afere bili su Manfred Evald, direktor olimpijskog programa DDR-a, i dr Manfred Hepner, glavni lekar i idejni tvorac planskog dopinga. Dakle, u nacističkoj Nemačkoj su naveliko sintetisana doping sredstva, a fokus je bio na individualnim sportovima jer su donosili više medalja od timskih sportova.

Posledice tog višegodišnjeg dopinga su bile jezive: plivačice i atletičarke su menjale pol (bacačica kugle Hajdi Kriger postala je Andreas Kriger usled uzimanja prevelike doze testosterona), neke su uspele da rode decu, ali sa trajnim posledicama – slepilo ili deformitetimi udova, a mnoge su imale višestruke pobačaje jer su im jajnici ostali na nivou jajnika jedanaestogodišnjih devojčica, mnogi sportisti su dobili rak jetre, hormonske poremećaje ili su oboleli od psihičkih bolesti.

Pod lupom su bili i veliki rezultati koji možda nikad neće biti oboreni: za rekord u trci na 800 m (1.53,28), zabeležen 1983. godine u Minhenu, mnogi tvrde da nikad neće biti oboren jer je postignut pod dopingom, ali to nije dokazano. Godine 2003. se na zahtev vlade Nemačke javilo samo 197 sportista koji su priznali da su bili dopingovani i država im je platila odštetu od 10.000 evra. Istraživanja su dokazala da je organizovani doping svojih sportista sprovodila i Zapadna Nemačka.

Mnogi smatraju da je predratna i nacistička Nemačka kolevka prvih doping sredstava u novijoj istoriji. Poznat je lek pervitin – preteča kristalnog metamfetamina, koji je proizveden u Nemačkoj 1938, a održavao je budnost, koncentraciju i svežinu onog koji ga koristi. Testiran je na studentima koji su pokazivali veću budnost i bolje akademske rezultate. Kasnije je upotrebljen i u vojsci, i to u avijaciji, da poveća izdržljivost pilota na brojnim zadacima. Često je bio sastojak čokolade koja je davana pilotima. Izazivao je zavisnost i mnogi su umirali od srčanog udara i drugih komplikacija. Dugo posle rata pervitin je mogao da se kupi u apotekama, a lekari su ga propisivali obolelima od depresije.

BORBA PROTIV DOPINGA – ZAČARANI KRUG

Godine 1960. godine medicinska komisija Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) uvodi termin dopinga u sport. Doping nije nastao u sportu, iako ga za njega najviše vezujemo. Koristile su ga neke vojske da povećaju izdržljivost i podignu hrabrost svojih vojnika. Koristio se i u konjskim trkama da bi se povećala izdržljivost i brzina konja, a sve zarad toga da se uveća konto vlasnika pobedničkog konja. Od manipulisanja hranom, preko upotrebe raznih trava i gljiva, do uzimanja farmakoloških supstanci, doping je de facto postao svakodnevica.

Kada je sport u pitanju, doping se najviše vezuje za biciklizam i plivanje (čuveni speedball, mešavina kokaina i heroina, prvi smrtni slučaj zabeležen je 1996. godine). Godine 1999. osniva se Svetska antidoping agencija (WADA), koja 2003. donosi

Svetski antidoping kodeks u Kopenhagenu, dokument koji daje preporuke na koji način sprovoditi antidoping kontrolu, koji lekovi i metode se nalaze na listi zabranjenih za sportiste, načine uzorkovanja i analize uzoraka uzetih od sportista, način sprovođenja sankcija itd.

Po definiciji MOK-a „pod dopingom se podrazumeva korišćenje, uzimanje i davanje ljudskom organizmu stranih supstanci ili veće količine supstanci koje organizam normalno sadrži s ciljem da se na veštački način stimulišu, odnosno povećavaju sposobnosti sportista, što je u suprotnosti sa sportskom etikom, kao i sa fizičkim i mentalnim integritetom sportista”.

Većina zemalja učesnica u međunarodnim sportskim takmičenjima ima antidoping agenciju, pa tako i Srbija. Upravni odbor Antidoping agencije Republike Srbije najmanje jedanput godišnje utvrđuje listu zabranjenih sredstava za sportiste u skladu s Evropskom konvencijom o sprečavanju dopinga u sportu. Ona se utvrđuje nakon što Svetska antidoping agencija objavi listu zabranjenih doping supstanci za narednu godinu. Donosi se pre kraja tekuće godine, a važi za narednu godinu. Izmene i dopune se vrše ukoliko to uradi Svetska antidoping agencija. Ukoliko upravni odbor ne utvrdi listu, važnost liste iz prethodne godine produžava se i na narednu godinu.

Listom zabranjenih sredstava za sportiste predviđaju se zabranjene metode, zabranjene supstance i genetski doping koji ne smeju da se koriste u sportu. U zabranjene metode spadaju:

• Manipulacija krvlju i komponentama krvi, upotreba ili ponovno davanje produkata krvi ili eritrocita bilo kog porekla.

• Bilo koji oblik intramuskularne manipulacije krvlju ili komponentama krvi pomoću fizičkih

ili hemijskih sredstava (falsifikovanje ili pokušaj falsifikovanja radi promene integriteta ili validnosti uzoraka usled doping kontrole).

Genetski doping predstavlja prenos polimera nukleinskih kiselina ili analoga nukleinskih kiselina, kao i upotrebu normalnih ili genetski modifikovanih ćelija i strogo je zabranjen. Međutim, kako napreduje genetski inženjering, genetski doping postaje vodeći u elitnom sportu.

GLOSA: KLOPKA ZA SPORTISTE

Zvaničnici Bundeslige su upozorili sportiste na doping zamku, a to su kolači od maka koji se prodaju u svakoj nemačkoj pekari. Naime, šest pojedenih kolača tokom dva dana pre takmičenja mogu da pokažu veću koncentraciju morfijuma i opijuma od dozvoljenog, što je i dokazano eksperimentom. Takođe, 79% sportista na OI u Sidneju je uzimalo dijetetske suplemente, a čak petina od njih i pet različitih vrsta. Nije teško pogoditi da svi oni rizikuju da budu pozitivni na doping testu jer nikad nisu sigurni šta unose tom suplementacijom.

Najduža je lista zabranjenih supstanci, gde je i prostor za manipulaciju najveći:

• Stimulansi specifični i nespecifični: amfetamin, efedrin, adrenalin, selegilin, strihnin i dr;

• Narkotici: heroin, metadon, morfin, fentanil;

• Kanabinoidi: kanabis, hašiš, marihuana, tetrahidrokanabinol;

• Glukokortikoidi: oralno, intramuskularno, intravenski ili rektalno primenjeni;

• Alkohol je zabranjen samo u pojedinim sportovima: aerosportovi, automobilizam, motonautika, streličarstvo…

• Beta-blokatori (atenolol, metoprolol, bisoprolol, propranolol, sotalol, karvedilol…) – samo na takmičenjima u sledećim sportovima: streličarstvo, automobilizam, bilijar, pikado, golf, streljaštvo.

ŠTA AKO SPORTISTA MORA DA KORISTI NAVEDENE LEKOVE

Sportisti se može odobriti korišćenje supstance ili metode sa liste u terapijske svrhe, tj. u slučajevima kada za to postoji jasna terapijska indikacija, i to se zove izuzeće radi primene u terapijske svrhe (TUE). Retroaktivni TUE je moguć samo u tačno određenim hitnim situacijama. Svetska antidoping agencija ima pravo da preispita i preinači odluku TUE odbora bilo kom sportisti ukoliko ona ne odgovara standardima. Sportista ima pravo žalbe.

Najčešće bolesti za koje sportisti traže odobrenje su: dijabetes tipa 1 (insulin), astma (beta 2 agonisti, glukokortikoidi), sinusitis i rinosinuzitis (oralni dekongestivi), zapaljenske bolesti creva, transeksualci – prelazak iz žene u muškarca (testosteron) itd.

Topikalna primena lekova u vidu gelova, sprejova je dozvoljena i ne zahteva prijavu. Najčešće se tu govori o primeni kortikosteroida.

Treba voditi računa o tome kod lekova za nazalnu primenu u vidu sprejova. Npr. rinofluimucil je lek koji sadrži tuaminoheptan, koji spada u glupu stimulansa i njegovom aplikacijom u vidu nazalnog spreja dolazi do sistemske resorpcije u značajnom procentu, pa sportista rizikuje da bude pozitivan na eventualnom doping testu.

Sport će i dalje napredovati, ostvarivaće se vrhunski rezultati, te će se pred sportiste postavljati sve veći ciljevi. Tehnologija će svojim napredovanjem omogućavati sportistima da postižu bolje rezultate i obaraju rekorde, u sport i sportiste će se ulagati sve više novca… Ali ljudsko telo ima determinisane mogućnosti i ostaje nam samo da se nadamo da će vrhunske rezultate ipak postizati samo oni najbolji, a da će sport zadržati ono esencijalno, a to je fer-plej.

METODE ISPITIVANJA

Metode ispitivanja prisustva nedozvoljenih supstanci kod sportista su brojne, a prvi su detektovani anabolički steroidi u urinu korišćenjem masene spektrofotometrije. Pošto su anabolici produkti metabolizma u organizmu čoveka, potrebno je bilo odrediti prag iznad kojeg se dokazuje nedozvoljeno uzimanje anabolika, tj. odnos testosterona i epitestosterona (T/E). Taj odnos raste kad se uzimaju anabolici i Olimpijski komitet je odredio da prag bude 4. Međutim, svaka metoda ima i nedostatke. Britanskoj atletičarki Dijani Modal je skinuta kazna kada je dokazala da je visok odnos T/E rezultat bakterijske kontaminacije urina. Takođe, neki atletičari imaju prirodno visok odnos T/E, a neki ne prelaze prag iako uzimaju anabolike. Zato je potrebno uraditi izotopsku masenu spektrofotometriju koja je u stanju da dokaže poreklo povišenog nivoa anabolika, tj. da li je visok odnos rezultat egzogenog unosa ili endogene sinteze.

ANTRFILE: NAJPOZNATIJE AFERE

Čuveni teniser Andre Agasi, danas trener našeg Novaka Đokovića, bio je pozitivan na doping testovima tokom karijere, ali je uvek uspevao da prevari zvaničnike da je nedozvoljene supstance uzimao slučajno. Tek posle završetka igračke karijere priznao je da je koristio kristalni metamfetamin, i to smatra svojom velikom greškom.

Merion Džons, čuvena sprinterka, priznala je da jer uzimala nedozvoljene supstance uoči OI u Sidneju. Priznala je kroz suze i umešanost u aferu BALKO (laboratorija koja je proizvodila namenski doping za sportiste, najviše steroide). Oduzete su joj sve titule i poništeni svi rekordi od 2000. god. Kasnije se bavila košarkom.

Kanadski sprinter Ben Džonson je bio pozitivan na doping testu na OI u Seulu. Ostvario je rekord u trci na 100 m od 9,79 sekundi, ali je dokazano da je koristio stanozolol. Tvrdio je da je žrtva američke zavere i da su mu neki sumnjivi ljudi ubacili nešto u uzorak urina.

Možda najveću prevaru u istoriji sporta izveo je Luis Armstrong, sedmostruki osvajač Tur de Fransa. Koristio je eritropoetin, koji povećava nivo eritrocita u krvi i izdrživost sportiste. Priznao je, oduzete su mu sve titule i potvrđena mu je doživotna suspenzija.